Već par puta mi se na ovom forumu desilo da posle mog zapažanja da neko igra sa opremom koja mu omogućava da pobedi, budem izprozivan kako li sam samo to mogao da pomislim. Pri tom ja nisam ništa loše mislio. Pobeda je za mene krajnji cilj a put ka njoj je dobra igra. Da bi neko dobro igrao mora da ima opremu koja odgovara njegovim sposobnostima. Njegove sposobnosti da iskoristi opremu na pravi način su direktno proprcionalne sa procentom pobeda. Ništa loše ja tu ne vidim. Isto tako i ja tražim i igram opremom koja mislim da je najbolja za mene.
Ko je igrao ili gledao kako igram NIJE MOGAO DA VIDI NEFER PONAŠANJE PREMA PROTIVNIKU.
ŽELIM DA POBEDIM, ALI NE PO SVAKU CENU, ŽELIM DA TO BUDE U FER I PRAVOJ BORBI.
Nikad ne lažem prilikom brojanja, priznajem sve pardone, neceve, lopte sa strane, pardone, odigrane lopte od tela, stopove, ne stopove....
Tako sam vaspitan i to poštujem.
Takođe, volim da pobedim.
Kada izgubim, stisnem ruku protivniku i nikad ne kažem da sam bolji kad izgubim. Neki put izgubim jer je protivnik jednostavno bolji od mene, neki put izgubim jer sam sebi uvrteo u glavu da je pobeda vredna samo ako se dođe na određeni način, neki put izgubim jer tog dana nisam "svoj". Međutim bez obzira koji je razlog poraza MORAM DA PRIZNAM DA JE PROTIVNIK TADA BIO BOLJI I DA JE ZBOG TOGA DOŠAO DO POBEDE.
Postavlja se pitanje:
Koliko volite da pobedite?
Da li ćete zbog želje za pobedom promeniti normalnu gumu i staviti travu (antispin ili bilo šta drugo).
Da li je moja logika uopšte dobra?
Da li je bolji onaj igrač koji pobedi ili ima neki drugi parametar.
Da li su Saša Đorđević ili Dejan Bodiroga bili veliki igrači zbog svoje tehnike ili zbog želje da pobede utakmicu. Da li bi se i oni slavili da su promašivali onaj zadnji pobedniči šut.
Dakle, ako neko igra pingić i dođe na turnir. Znači igra na poene. Da li je njemu pobeda cilj?
Molim da oni koji kažu da pobeda nije pravi cilj da za to daju i argumente.
Ako neko pomene "lepotu igre" molim da mi objasni to. Verujte mi da ja snimam dosta svojih mečeva. Snimam baš zbog osećaja koji je fantastičan kada dobiješ lep poen. Kada igraš bitan poen, kada protivnik ima meč loptu a ti odigraš najbolji poen na meču i spaseš izgubljeno, to mi daje osećaj da sam ja taj koji je tvorac svoje sudbine, osećaj nezavisnosti i to je neki naboj koji dolazi iznutra i koji me pokreće. Snimam da bi prilikom gledanja opet mogao da doživim to osećanje.
Da li može lepota igre da bude bitna ako se ne igra na pobedu. Ako nema pritiska i želje protivnika da on bude bolji?
Da li takva lepota igre ima smisla.
Jako je malo sportova koji su tako pošteni kao što je pingić.
Jako malo ima spoljnih faktora koji utiču na igru. Najvažnije je da sudija ima minimalnu ulogu. Najveći dijapazon "prednosti" koje neko može da ima je materijal na reketu. Postavlja se pitanje zašto je taj neko stavio materijal na reket?
Odmah da bude jasno da ja poštujem sve igrače, bez obzira sa čime igraju. Britka bi me vrlo verovatno dobio i da igra sa dve "normalne" gume. Ovako igra sa travom. Trava mi smeta ali to je moj problem, još više mi smeta to što Brica zna da je koristi
a najviše mi smeta što pobedi.Ne postoji meni veći izazov nego da pobedim Britku (ima i boljih igrača nego što je on, ali ja pričam o mojim dometima). Na turnirima kalkulišem sa potrošnjom snage da bi imao ikakve šanse protiv Britke jer želim da imam kakvu takvu šansu kad dođe do meča.
Moj problem protiv Britke je što jako malo imam prilike da treniram sa odbranom a on svaki dan igra sa nekim Đorđem. Moguće je da je njegov Đorđe i bitno bolji nego đto sam ja a moj "Britka" je mnogo, mnogo lošiji od originalnog a opet i onda imam smo dva, tri puta godišnje da igram i sa tim klonom.
Da li to umanjuje Britkine pobede nadamnom?
Mislim da ne! Ako ne mogu da nađem odgovarajućeg sparing partnera to je moj problem i moja greška a uostalom i da nađem super sparing partnera to nikako ne garantuje da bi dobio Britku.
Dakle, koga treba ceniti?
Igrača koji lepo igra i "umire u lepoti" ili onog koji se trudi da pobedi i u tome uspeva.
Ko je bolji Joo ili Šlager.
Lepota ili Zver (sa željom za pobedom).
Kad gledam Joo-a moram da kažem da je to uvek praznik za oči, čista magija ali Joo nije bio svetski prvak, a zašto nije? Zbog Šlagera.
Gledati šlagera? To je već nešto sasvim drugo. Šlager tako deluje kruto da bi neko rekao da će se slomiti u sledećem potezu... Aha, ali taj čovek je bio prvak sveta!
EJ! PRVAK SVETA!
Da li bi neko od vas voleo da bude prvak sveta?
Ja bih. Nažalost, svetlosnim godinama sam daleko od toga i naravno da sam svestan da se to nikako ne može dogoditi.
Da li imam neki cilj? Imam. Želim da budem svake godine bolji igrač, dokle god fizički to budem mogao. Hm, to je lepo ali da li se to može konkretizovati.
Može!
Treba uvesti neke brojeve u svoje želje.
Želim da u RESTLINS ligi imam 90% i da budem veteranski prvak Srbije.
Malo li je?
Ne znate kakva je RESTLINS liga pa o tome neću da pričam. Ove godine je zbog nekih pravila čak i slabija nego pre recimo dve godine kada je bila strašno jaka. Međutim imati 90% je i dalje vrlo visok cilj 66 partija a samo 6 poraza je prilično optimističan plan. Tamo ima nekoliko igrača koji igraju Prvu ligu a ima i nekih koji mi tradicionalno ne leže ali ja ću pokušati.
Da bi bio veteranski prvak Srbije moram da pobedim barem 2-3 osrednja i 4 odlična igrača zaredom. Vrlo verovatno da su sva četvorica bili (mnogo) bolji igrači u vremenu kada sam trenirao stoni tenis. Kako onda da ih pobedim? Jedino mi preostaje veća želja za pobedom.
Da li je to pošteno?
Da li je dosta redovan trening dovoljan za ostvarenje mog cilja. JOK!
Koliko ste puta videli da neko ko je inače dobar igrač jednostavno "padne". Da spusti ramena i počne da se glupira i izgubi.
Najbolji mečevi za mene su oni kada sam igrao dobro a to nije bilo dovoljno dobro za protivnika a onda sam ja tražio neke druge puteve za pobedu i uspeo da ih nađem. Najgori porazi su oni kad sam bio pred pobedom i sa velikim vodstvom a na kraju sam gubio.
Meni je potrebna ta adrenalinska terapija koja izvlači sve iz mene i koja me tera da verujem i kada realno nema smisla verovati.
Do tih najboljih pobeda se dolazi ŽELJOM.
Po meni:
Želja za pobedom je osnovni pokretački motiv svakog pravog sportiste.
