Pingpong
Tako se to zvalo kad sam bio klinac.
Celuloidne loptice su bile iz Hongkonga i proizvodile su omamljujući zvuk odskakanjem sa drvene table zelenog stola podeljenog na četiri polja pomoću bele uzdužne crte i poprečno postavljene mrežice. Celu magiju dopunjavala su imena tipa Šurbek, Stipančić ili Eržebet Palatinuš.
Mi koji smo rasli sedamdesetih i išli redovno na more, nismo mogli da zaobiđemo ovaj sport ni pod razno. Bio je deo hotelskog inventara, obično u omanjoj sali pokraj zatvorenog bazena i roditelji su muku mučili da nas izbace na dnevno svetlo ne bismo li uhvatili nešto sunca i jodiranog vazduha, što je navodno bila preventiva u okviru borbe sa upalama respiratornih organa, rezervisanih za decu školskog uzrasta tokom predstojeće jeseni i zime. Nema sporta koji toliko kida živce i u sekundi raskida dugogodišnja prijateljstva. Količina psovki i rastrojstva u jedinici vremena najgušća je u igri za zelenim stolom, a gaženje nedužnih loptica i lomljenje reketa deo su folklora. Stoga su istočnjaci oduvek drali, imali su prirodni doping u upražnjavanju čan/zen budističkih metoda samokontrole. Jer to je ključ ove igre - potpuni sklad sa samim sobom - mržnja naspram protivnika ti se olako obije o glavu.
Kao mladiću u najboljim godinama, prekrivenog crno-belim doživljajem sveta oko sebe, nikako nisam uspevao da prepoznam sportski instinkt stonotenisera. Izgledali su mi kao potpuni frikovi. Šurbek je ostavljao utisak mirnog službenika PTT-a (što je po zvanju i bio), koji se nekim čudom zatekao za stolom, s drvenim reketom stranica obloženih gumom u ruci, u borbi na život i smrt protiv troglave nemani, dok je naoko maloletna (što je i bila) Eržebet Palatinuš gotovo statično pokušavala da tu istu neman zamrzne nezainteresovanim pogledom. Svi su bili neke čudne građe - ili premršavi, ili bucmasti, pomalo povijeni, onako nad stolom čak i kifotični, ali kad bi igra počela, sve je izgledalo drugačije, neizvodljivo za običan svet. Ni u jednom sportu ne postoji tako vizuelno očigledna razlika između vrhunskih profesionalaca i amatera. Nehumano je šta sve izvode na tako malom prostoru, sve to deluje potpuno nedostižno, kao da stonoteniski dar pogađa ljude izvan standardnih kategorija.
Protekle zime sam se tokom raspusta zatekao na Fruškoj gori, s ćerkom i prijateljima, u hotelu „Norcev". „Norcev" je proizvod socijalističkog samoupravnog hotelijerstva par ekselans: počev od psihodeličnog akronima (Norcev je skraćenica od Nastavno-obrazovni rekreativni centar Elektroprivrede Vojvodine), do činjenice da se u suterenu nalaze bazen i stonoteniska sala. Kakav je to bio provod, ne mogu da vam opišem rečima. Prvo za doručkom polubajat beli lebac premazan puterom, omlet sa debelo sečenim komadima šunke ili slanim mrvama sira, a mo'š i viršle sa senfom, plus bela kafa na čijoj se površini 'vata kožurica od prevrelog mleka. Pa preko dana obilazak nekog od manastira posle kojeg sledi obilan ručak za padanje u nesvest od dremeža po sobama i onda uveče na pingpong i zenba, da se sagori sve pojedeno. Nema boljeg sporta za nabijanje kondicije i skidanje kilograma od stonog tenisa. Provereno.
Zašto sve ovo pišem? Pa, nekako mi se čini da je skoro nezapaženo prošla vest da je naš čovek, Zemunac, Aleksandar Karakašević, u svojoj trideset i šestoj godini osvojio bronzane medalje u singlu i u dublu na nedavno završenom evropskom prvenstvu za stonotenisere u Poljskoj, što je impresivan uspeh. Da vas podsetim - to je onaj isti čovek koji je tri puta osvajao otvoreno prvenstvo Amerike u singlu i jednom u dublu. Da napravim paralelu - Đoković je u tenisu ove godine prvi put osvojio otvoreno prvenstvo Amerike i to je s razlogom proslavljeno kao senzacionalan rezultat. Fenomen stonog tenisa je i u tome što se rano ulazi u seniorsku konkurenciju i još ako se dugo traje i pri tom rezultatski ne pada, teško je ne iskazati divljenje ovakvom podvigu. I zato - skidam kapu.
Odličan članak 